Zlatno burence kroz istoriju - Zlatno burence
90
post-template-default,single,single-post,postid-90,single-format-standard,ajax_fade,page_not_loaded,, vertical_menu_transparency vertical_menu_transparency_on,qode-title-hidden,qode_grid_1300,vss_responsive_adv,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-theme-ver-10.1.1,wpb-js-composer js-comp-ver-5.0.1,vc_responsive

Zlatno burence kroz istoriju

Starinska kafana “Zlatno burence” smeštena je u samo srce grada, a sa njenih zidova gledaju nas savremenici koji su stajali ovde od 1866. godine. „Zlatno burence“ u Prizrenskoj ulici ima posebnu kolekciju fotografija koje ne pričaju o bitkama, krvoprolićima i generalima, već nam prikazuju pretke onako kako su živeli, radovali se i patili.

Jedan od hroničara starog Beograda je Dragan Perić Namćor, čovek koji se potrudio da sačuva ove snimke od zaborava, ubrzo uvidevši kako njihovi gosti često „plove“ baš tim, boemskim šmekom nekadašnje varoši.

Kafanski život na ovom mestu ušao je u još jednu legendu, kada je navodno Voja Tankosić, upravo za stolom u „Zlatnom burencetu“, načuo da je u Beogradu britanski novinar Vinston Čerčil, koji je tada bio na proputovanju kroz naš grad. Budući da je veoma loše pisao o Srbima, Tankosić se zarekao da će ga išamarati ako ga ikada bude video, i hiroviti oficir je baš tako i uradio.

Ovo varoško predanje nema zvanično utemeljenje u istoriji, ali makar slikovito priča o tome kakvo smo mišljenje imali o prevrtljivoj engleskoj štampi.

„Domaći stereo“

Vraćamo se fotografijama koje sa zida imaju štošta da nam ispričaju. Na prvoj je oficir snimljen u kafani, sa dvojicom muzikanata koji mu sviraju „na uvce“.

– Taj snimak napravio je Blagoje Jovičić, fotograf amater, ali nažalost nije ostalo zapisano ime čoveka na slici – kaže Perić. – Bilo kako bilo, ovo je sjajna prilika da današnji klinci shvate šta je to pravi stereo zvuk, kada sa svake strane imate po jednog violinistu.

“Železničari i prasići”

Vremena su se menjala, a različiti fotografi ostavljali svoje tragove, pa je tako ostao zabeležen i jedan uniformisani svinjar.

– To je bilo rano posleratno vreme – objašnjava Perić. – Doba gladi teralo je ljude da se snalaze kako god umeju, pa je tako i ovaj železničar bio među malobrojnima koji putuju. Sa takvih putovanja su neretko dovozili svinje koje je bilo lako prodati u ogladnelom Beogradu.

Ispred „Zlatnog burenceta“ nekada je išla tramvajska pruga. Mada današnjim Beograđanima deluje tesno i neumesno da tom ulicom prođe šinsko vozilo, pre Drugog svetskog rata je upravo tako bilo.

– Precizno, pruga je otvorena 5. novembra 1935. godine, kada je tramvaj „14“ prolazio ovuda, pa preko Zelenog venca i Mosta kralja Aleksandra stizao do hotela „Central“. Linija je otvorena na 20 godina oslobođenja Zemuna u Prvom svetskom ratu.

Današnji ugostitelji teško shvataju da privlačenju stranih turista ne pomaže malograđansko dodvoravanje, tako što će svojim restoranima nadenuti imena koja imaju anglosaksonski prizvuk. Naprotiv.

– Ovde sve više dolaze stranci, željni da probaju domaću kuhinju, koja ih najviše interesuje – kaže Momčilo Pavlović. – Njima su najvažniji roštilj, kolenice, sarme od zelja, dimljena rebarca… Ono što nemaju kod kuće. Baš kao i klekovača, koju je jedan stranac nedavno opčinjeno pio, ne razumevajući da imamo tako egzotično piće.

– A domaća voćna salata? – dobacuje Namćor Perić, kroz pitanje u kojem počinjemo da razumevamo zašto ima ovakav nadimak. – Autentična „voćna salata“ podrazumeva plod oraha, koji ubodete u jabuku…

Čekamo nastavak, i dobijamo baš ono što smo zaslužili.

– E, onda takvu jabuku stavite prasencetu u usta…

NAMĆOR U VREMEPLOVU

Perić već decenijama sakuplja različite priče o prošlosti grada i drži nesvakidašnja okupljanja, baš kao što je to bilo i prošle godine u „Burencetu“. Svakog 26. decembra okupe se ljubitelji ovakvih priča, a popularni Namćor ih pripoveda gradskoj publici.